Naslovna  |  Kontakt

Trg mladenaca 10, 21000 Novi Sad,
Vojvodina, Srbija, PF 157
Tel: +381/21/529-139,
Fax: +381/21/420-628
Email:
redakcija.slobodnavojvodina@gmail.com



Poljoprivredna penzija tek nešto veća od socijalne pomoći

NOVI SAD – Statistika penzijsko-invalidskog fonda koju je nedavno objavio list „Politika“ pokazuje da su u Srbiji od svih penzija najniže one zemljoradničke.
Dok najniža starosna i invalidska penzija u Srbiji iznosi 12.654 dinara, poljoprivredne su za još trećinu niže, pa tako 173.028 ljudi u čitavoj zemlji prima oko 9.941 dinar mesečno. Da stvar bude i gora, tu je i podatak da još 33.295 poljoprivrednika dobija i manje od tog iznosa.

Tužna sudbina vojvođanskog paora

Stručnjaci za pitanja socijalnih davanja za Slobodnu Vojvodinu objašnjavaju da se socijalna pomoć obračunava po osnovici od oko šest hiljada dinara na koje se dodaju još određeni koeficijenti u zavisnosti od troškova i okolnosti života (npr. da li korisnik živi sam), čime se dolazi do sume niže oko hiljadu i po dinara od pune poljoprivredne penzije...
Budući da je Vojvodina poljoprivredno područje, lako se može zaključiti da je veliki broj poljoprivrednih penzionera upravo iz Vojvodine. Tim povodom reporteri Slobodne Vojvodine posetili su Kruščić i Ruski Krstur u opštini Kula da bi se na licu mesta uverili kako sa 9.000 dinara mesečno, a mnogi i s manje, preživljavaju vojvođanski poljoprivrednici koji su čitav život proveli na njivi i na njoj ostavili i mladost i zdravlje.

Zdravlje ostavila na njivi


– To je jako malo para. Kada platim lekara i lekove i kupim hleb i mleko, meni skoro ništa ne ostane od polovine penzije koja iznosi 3.400 dinara – započinje svoju priču Natalija Edelinski iz Ruskog Krstura, koja je s pokojnim suprugom čitav život provela na njivi. Ona je penziju nasledila od muža, koji je umro pre 20 godina, pa zbog toga dobija mesečno oko 6.800 dinara i to iz dva puta, što je oko 30 odsto manje od pune penzije. Puno joj pomažu sinovi i, kako nam je rekla, bez toga ne zna kako bi mogla preživeti.
– Živim sama, ali mi sin kupi ogrev zimi i sve što mi treba. Bez toga sigurno ne bih mogla. Penzija sigurno nije ni blizu dovoljna – priča baka Natalija. Ona se udala sa 18 godina i više od 30 godina je sa suprugom sadila papriku, što je uobičajeno za ovo mesto. Sađenje paprike, a kasnije i prodaja po pijacama težak je svakodnevni posao koji se bukvalno radi i noću i danju. Baka Natalija se danas teško kreće, a svaki pregled kod lekara papreno košta.
– Ova penzija je jako jadna, a naradili smo se još od detinjstva. Njiva mi je odnela zdravlje, a ja sad mogu samo da sednem da plačem – kaže nam baka Natalija, koja nas je teškim koracima ispratila do vrata terase.

U baštici svega pomalo


Verona Sič, kao i Natalija Edelinski iz Ruskog Krstura, prima umanjenu penziju koju je nasledila od pokojnog muža. Iako je i sama uplaćivala penziju, nije uspela da ispuni uslov, pa zato dobija muževljevu. Ona sama živi u staroj kući na kraju Kruščića i baš smo naišli dok je krečila i sređivala koliko može sama. Verona je bila udata u Bajši, a u majčinu kuću u Kruščiću vratila se nakon smrti muža. Nešto zemlje što je imala u Bajši prodala je zbog velikog poreza koji je morala da plaća, tako da sad ima samo bašticu u dvorištu kuće. Zasadila je od svega pomalo da joj se nađe.
– Dobijem 3.400 dinara polovinu penzije i to pokušavam da razvučem koliko mogu. Plaćam redovno struju jer bez nje ne mogu, ali se trudim da jako malo trošim. Jedna sijalica, televizor i to je to. Perem na ruke dok mogu – kaže ona gledajući u zemlju. Za zimu je već počela da sprema ogrev. Nije na odmet misliti o tome na vreme.
– Prošle godine sam kupila nekako dve tone uglja i ostala mi je još jedna pa to čuvam. Ložim samo jednu peć i u toj sobi sam čitave zime – kaže Verona Sič. Pošto nema nikoga da joj pomogne, snalazi se radeći gde god pronađe posao.
– Snalazim se kako mogu, ali teško je – požalila nam se Verona. 

Dva jutra zemlje za penziju


Ljubomir i Marija Sopka iz Ruskog Krstura takođe su čitav vek proveli na njivi prvenstveno sadeći papriku. Iako smo ih sreli na ulici ispred kuće, kao pravi domaćini uveli su nas u svoje dvorište i poslužili nas hladnim pićem pošto je vrućina postala nesnosna. Dvorište pravo zemljoradničko. Prvi deo prepun cveća i vinove loze, a drugi deo pun seoskih životinja. Iako imaju mala primanja, Ljubomir i Marija jednostavno ne dozvoljavaju da se to vidi na njihovoj kući i u dvorištu. Sve je na svom mestu. A do poljoprivredne penzije došli su pre nekoliko godina tako što su prodali dva jutra zemlje, ispunili svoje obaveze prema državi i dobili punu penziju. Oni danas primaju, kako kažu, nešto više od 9.600 dinara mesečno. Iako oboje dobijaju penziju, to ipak nije dovoljno novca jer imaju kuću koju treba održavati, a drže i živinu i nešto stoke.
– Imamo petoro dece, a jedan sin nam je u Kanadi. Deca nam pomažu oko poslova po dvorištu. Mi njima dajemo mleko od krave, a oni donesu hranu za kravu i tako to ide – kažu Marija i Ljubomir. Bez pomoći sinova Ljubomir ne bi mogao sve sam da uradi po kući jer mu je berač kukuruza pre nekoliko godina uhvatio desnu ruku i zdrobio mu prste. I pored toga, i Marija i Ljubomir se slažu da je, s obzirom na male penzije, njihova najveća sreća to što nisu bolesni i ne troše novac za lekove, a mogu i da rade po dvorištu. Kao da već nisu zaslužili mirnu penziju.


Socijalna pomoć skoro kao penzija


Erika Polih iz Kruščića, iako je godinama uplaćivala poljoprivrednu penziju, na kraju je nije dobila. Kako kaže, penziju je uplaćivala 16 godina pošto tada ta izdvajanja nisu bila velika, a nakon 2000. godine, kada je donet nov zakon, trebalo je za to godišnje da izdvaja oko 35.000 dinara.

– Ja sam to jednostavno otkazala jer nisam mogla. Pošto sam imala svega jedno jutro zemlje, od toga se nije moglo ni živeti, pa sam išla na ekonomiju da radim svaki dan – priča baka Erika. Ona je želela da uzme penziju kada je napunila 65 godina i, kako kaže, tada su su joj rekli da ima 16 godina uplaćenih, da je dve godine pojela inflacija i da mora uplatiti novac za dodatnih deset godina.

– Jedan čovek mi je rekao da, i da sam uplatila tih 500.000 dinara, koliko su mi tražili, ne bih dobila više od 9.000 dinara mesečne penzije – kaže Erika Polih. Umesto da plati, ona je odlučila da se obrati za pomoć Centru za socijalni rad.

– Otišla sam tamo i rekla sam kako stvari stoje, pa mi je žena omah pomogla pošto sam već imala godine starosti. Sada dobijam 8.200 dinara mesečne pomoći, a poljoprivredna penzija ne bi ni bila veća od 9.000 pošto sam imala malo zemlje – rekla nam je Erika Polih.

 

 
Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži

FacebookTwitterYoutubeFlickr

Slika
Nenad Mišković

Nenad Mišković rođen je u Zrenjaninu 1985. godine. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju, nakon čega upisuje Filozofski fakultet... Opširnije...