Naslovna  |  Kontakt

Trg mladenaca 10, 21000 Novi Sad,
Vojvodina, Srbija, PF 157
Tel: +381/21/529-139,
Fax: +381/21/420-628
Email:
redakcija.slobodnavojvodina@gmail.com



Šinobusi sad jure celih 20 km/h

NOVI SAD – Pre samo 20 godina Vojvodinom je krstarilo oko 70 dizel-motornih garnitura, u narodu poznatijih kao šinobusi, i njima se dnevno prevozilo 20.000 osoba. Danas je taj broj sveden na svega pet, kojim se prevozi najviše 400 Vojvođana dnevno. Brzina kojom se kreću ti šinobusi iznosi svega 20-30 km/h, pre svega zbog loših karakteristika neelektrificiranih pruga na kojima se kreću ta vozila, kaže za Slobodnu Vojvodinu predsednik Vojvođanskog društva za železnicu mr Milan Vučinić. To je rezultat skoro tridesetogodišnjeg neulaganja u železnički saobraćaj, na lokalnim i regionalnim prugama u AP Vojvodini, čime su, između ostalog, izgubljeni poverenje građana i ogromne svote novca, koje bi se svakako ostvarile u prevozu putnika na železnici.
Dopisnici Slobodne Vojvodine javljaju da je situacija na železnici širom pokrajine veoma loša, a u nekim delovima i katastrofalna.

Vozilo staro 52 godine

Prva dizel-motorna vozila, izrađena u „Goši“ u Smederevskoj Palanci, u narodu poznata kao šinobus, pošla su vojvođanskim prugama davne 1960. godine, kad su zamenila parnu lokomotivu i napravila pravu revoluciju među stanovništvom. Neka od njih i dalje saobraćaju. Bio je to, za ono vreme, brz, komforan i pristupačan način prevoza, s malom potrošnjom energije, vozila koja su krstarila lokalnim i regionalnim prugama dugim 900 km. U tom periodu je u Vojvodini postojalo posebno železničko preduzeće koje je uspelo da te pruge dovede u pristojno stanje. Nažalost, u poslednjih 30 godina, otkad je ukinuta puna autonomija Vojvodine, a Železničko-transportno preduzeće „Novi Sad“ pripojeno Železnicama Srbije, u železnički saobraćaj, na lokalnim i regionalnim prugama, nije ulagano gotovo ništa i pruge su u vrlo lošem stanju. Do 1990. godine dnevno je vojvođanskim prugama krstarilo 70 šinobusa koji su imali po četiri polaska dnevno i svaki put bi prevezli po 120 ljudi. Danas je u opticaju jedva pet šinobusa koji polaze samo jednom dnevno i svaki put prevezu od 50 do 80 putnika.

Šinobus još jedino na severu Vojvodine


Predsednik Vojvođanskog društva za železnicu mr Milan Vučinić kaže za naš list da je glavni razlog gašenja šinobuskog saobraćaja loše stanje pruga koje je prouzrokovalo kvarenje šinobusa.
– Negde sredinom 90-ih godina, radi pojačanja šinobusima, koji su polako, zbog istrošenosti, izostajali iz saobraćaja, nabavljene su dizel-motorne garniture španske proizvodnje koje liče na šinobus – makose. Bilo ih je između sedam i deset i bile su u Somboru i Subotici. Međutim, zbog nedostatka rezervnih delova, loših pruga i neadekvatnog održavanja, i one su počele da ispadaju iz saobraćaja – navodi Vučinić.
Prema njegovim rečima, danas iz Zrenjanina saobraćaju dva šinobusa (za Pančevo i Kikindu), iz Novog Sada jedna garnitura makose ide do Sombora, a jedna garnitura šinobusa iz Subotice preko Kanjiže ide do Horgoša. U Rumi stoje dva neispravna šinobusa, a u Somboru postoje tri makose, od kojih je samo jedna ispravna. Zbog nedostatka šinobusa često je obustavljen putnički saobraćaj na relaciji Ruma–Šabac i Šabac–Zvornik, kao i saobraćaj na relaciji Kikinda–Senta–Subotica, Kikinda–Žombolj.

Više ga nema nego što ga ima


Kikinđani koji studiraju u Subotici i Beogradu obilno su koristili šinobuski prevoz. Istina je da se do Beograda, tačnije do Pančeva, truckalo i po šest sati, pa je onda trebalo putovati vozom do Beograda još pola sata, ali je cena te karte bio velik motiv. Sad je i ka Subotici i ka Beogradu redukovan broj polazaka. Jedini prekogranični šinobus, koji je Banatu bio veza s Evropskom unijom, išao je svakog dana na relaciji Kikinda–Žombolj. Nažalost, od pre nekoliko godina ni on više ne saobraća. U Žitištu je šinobus davno prestao da saobraća, a slična je situacija i u Bečeju. Početkom 90-ih bila je pokrenuta i linija Bečej – Novi Sad, kad je šinobus saobraćao dvaput dnevno. Poslednji put je ka glavnom gradu Vojvodine pošao 1999. godine, u vreme bombardovanja, kad je i ta linija ukinuta.

Telefonska provera pre polaska na posao


U mestima gde još funkcioniše šinobuski saobraćaj građani preferiraju tu vrstu prevoza jer je dosta jeftiniji od bilo kog drumskog saobraćaj. Problem je, međutim,
što se neretko dešava da šinobus izostane s redovnog polaska.
– Ako dođe do kvara prilikom izlaska iz garaže i polazak se otkaže, onda su putnici bespomoćni i prinuđeni su da se snalaze kako znaju i umeju. Nažalost, šinobusi su stari 50 godina, nema rezervnih delova, malo je radionica koje to mogu da prate i osposobe. Nekada nije postojao pojam otkazanog voza, a danas je to redovna pojava – kaže Milan Vučinić.
Ovo je za Slobodnu Vojvodinu potvrdio i Rudolf Bata iz Padeja.
– Mi imamo redovnu šinobusku liniju Kikinda–Subotica. Ali kad se u nekom većem gradu pokvari šinobus, onda naš odvezu tamo. Prisiljen sam da svakog jutra u 4.40 sati pozivam železničku stanicu u Padeju i Bečeju i proverim da li će tog jutra biti šinobusa ili ne. Ako ga nema, onda se pakujem i idem na autobus ili stop. Mnogi ljudi ne dobijaju novac za putne troškove, a na posao se mora ići, pa kada šinobus ne saobraća, na stopu svakog dana bude između 15 i 20 ljudi – priča Bata i dodaje da im nedostatak železničkog prevoza pričinjava velik problem jer je cena autobuske karte oko 800 dinara, a šinobuske oko 300 dinara.
– Šinobus je uvek bio pun putnika, a otkako su počeli da ga ukidaju, ljudi su razočarani. Nedelju dana ne saobraća, pa jedan dan saobraća. Do bližih mesta idemo biciklima ili se snalazimo kako znamo i umemo. Za autobusku kartu se nema uvek – kaže Rudolf Bata.

Od 12 novih Vojvodina dobila dva


JP Železnice Srbije zimus je kupilo 12 dizel-motornih garnitura – modernih vozila ruske proizvodnje a zapadne tehnologije. To je treća generacija šinobusa koja ima sve moguće prednosti, pouzdanost, brzinu... Vojvodini su pripala dva vozila – jedno saobraća na relaciji Pančevo–Vršac, a drugo od Dunav stanice u Beogradu preko Pančeva do Vršca.
Milan Vučinić dodaje da je u planu nabavka još deset garnitura od kojih će Vojvodini pripasti, verovatno, još dve ili tri, odnosno one bi bile locirane u Sremu i za saobraćaj na pružnom pravcu Ruma–Šabac. Prema Vučinićevim rečima, osim tog i pančevačkog dela pruge, u Vojvodini ima još jedan pravac na kome bi se moglo koristiti novo dizel-motorno vozilo. To je neelektrificirana pruga Novi Sad – Bogojevo – Sombor – Subotica, gde se može razviti brzina do oko 80 km/h. Na ostalim prugama šinobus, uglavnom, ne može da ide brže od 30 km/h, dok novi modeli ovog železničkog prevoznog sredstva ne smeju da idu ispod 40-50 km/h.
– Da bi se pruge u Vojvodini dovele u pristojno stanje i da bi na svim deonicama mogle da krstare nove garniture, za oko 900 kilometara lokalnih i regionalnih pruga potrebno je, verovatno, između 400 i 700 miliona evra. Posao bi bio gotov za manje od dve godine i svi bi profitirali – od građana, do opština, gradova i pokrajine. Dolazili bi investitori, saobraćajna pristupačnost bi pokazala svoje prednosti, rastao bi standard građana i svima bi bilo dobro – ističe Vučinić.


Naši vozovi sporiji nego

britanski 1829. godine


Zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Bojan Kostreš pre četiri godine kao predsednik Skupštine AP Vojvodine, 5. marta 2008. godine s novinarima i saradnicima vozom je prešao deonicu pruge Novi Sad – Gajdobra. Tom prilikom ukazao je na to da je brzi voz na relaciji Subotica–Beograd 1926. godine putovao tri sata i 15 minuta, 1989. godine oko dva sata, a 2007. godine taj put je prelazio za tri sata i osam minuta.

– Dakle, za 82 godine mi nismo napravili nikakav pomak. Prosečna brzina vozova u Srbiji danas iznosi 45 kilometara na sat, a na pruzi između Liverpula i Mančestera, u Engleskoj, parna lokomotiva je 1829. godine išla prosečnom brzinom od 56 kilometara na sat – rekao je tada Kostreš. On je istakao da bi stanje železnice u Vojvodini sigurno bilo mnogo bolje kada bi se vratila u nadležnost pokrajine, gde je i bila do ustava Slobodana Miloševića iz 1990. godine.

 

 
Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži

FacebookTwitterYoutubeFlickr

Slika
Bojana Begović

Bojana Begović je rođena 9. juna 1987. godine u Zrenjaninu. Osnovnu školu je završila u Lukićevu, a zatim Zrenjaninsku gimnaziju.   Na... Opširnije...